Хотел Плажа – Зеленика – први хотел у Боки Которској

—Приредио О.Н.—

Крајем 1902. године Антал Мађар, мађарски коњички официр, своју породичну вилу у Зеленици претвара у пансион. Инспирисан именом мјеста пансиону даје име „Пансион на зеленој плажи“ (Pansion am grünen Strande).

Мађаровим залагањем код цара Франца Јосифа и крајња станица железнице умјесто Мељина, како је било природно, постаће Зеленика. Да би се то постигло, морао се пробити тунел и одвалити дио бријега у море.

Мађар је наложио Јову Вуковићу да за њега купи пароброд у Италији. Брод, међутим, није добро радио, па га је Мађар уступио Вуковићу и Благоју Мићуновићу, а сам је набавио брод „Марију“, који је могао примити стотињак путника. Редовно је саобраћао између Херцег Новог и Котора. Ове двије куповине довеле су до финансијских потешкоћа. Мађар због тога даје имање у Зеленици у залог почетком 1909.

Антал изненада умире средином исте године, а хотел закупљује Холанђанин Де Браун. Због алкохолизма, Де Браун губи право на закуп 1915. Хотел исте године закупљује љекар Нандор Ирмаи.

Гости су углавном били из вишег сталежа. Било је ту много академски образованих људи и високих чиновника, те официра и племића.

Међу најзнаменитијим гостима су били Петар I, потоњи српски краљ; Борис, краљ Бугарски и Никола, краљ Црне Горе.

Мирко Комненовић, као овлашћени тутор породични, помагао је породици Мађар у сређивању послова и преосталих дугова послије Анталове смрти.

У току Великог рата пословање хотела је престало и он је постао војни објекат. У њему се налазио штаб фелдмаршала-пoручника Ролингера, из којег је водио операције против Ловћена.

Хотел је био у јако лошем стању послије рата. Анталов син Адорјан настоји да обнови рад хотела, под новим именом „Хотел Плажа Зеленика“. Хотел је у овом периоду надограђен, па је сада имао 25 соба са 36 кревета. Чести гости у овом периоду били су руски емигранти и албански трговци, који су претоваривали своју робу на бродове и у воз.

Ускоро је, у току 1920, имање узето под државни секвестар по тадашњем закону против непријатељских поданика, а хотел је претоврен у болницу. Породица Мађар је већ мислила да се пресели у Мађарску, када је група угледних Новљана стала у њихову одбрану. Међу њима су били Мирко Комненовић, Јово Шимрак, Марко Рашевић, поп Јово Аврамовић, поп Саво Накићеновић и кнез Игњо Марић. Акција је била успјешна, па је Адорјану допуштено да управља заплијењеном имовином, а секвестар је и званично скинут 1927.

Хотел је поново отворен 26. маја 1921. У годинама Адорјанове управе, хотел је посјетио још један краљ, први албански краљ и касније предсједник, Ахмет Зогу. У хотелу су идентитет госта сазнали тек након његовог одласка.

Хотел је када је год то било могуће надограђиван. Тако је средином 1930. добио 5 нових соба. Уведени су вода и струја, а околина хотела је стало уређивана и обогаћивана новим медитеранским биљем.

Током година хотел је отварао сопствене агенције у иностранству, између осталог у Прагу и Будимпешти.

Хотел је у тридесетих година има 30 опремљених гостинаких соба са 49-53 кревета.

У Другом свјетском рату хотел се опет користи у војне сврхе и то за потребе Италијана. Адорјан је међутим одбијао да сарађује са окупатором, те је новембра 1942. ухапшен, а априла 1943. интерниран у Италију, из које се враћа 1945.

Послије рата хотел је био скоро неупотребљив и његов инвентар је коришћен да колико је могуће опреми опустошену болницу у Мељинама.

Први гости хотела били су управо Њемци – шофери заробљеници, који су развозили пакете помоћи из зеленичких магацина.

Послије рата је преостало само 10 соба за издавање, њихов број је 1948. повећан на 15.

У априлу 1948. извршена је национализација хотела. Хотел је реновиран. Изграђено је још соба, а двије су додате исељењем породице. Капацитет хотела је сада био 37 соба.

Гости су били углавном домаћи радници и службеници.

Укидање синдикалне донације и прелаз на комерцијални туризам довео је до краха старог хотела. Објекат је ослобођен, зато што је Народни одбор општине сматрао модернизацију нерентабилном, јер је инострани туризам још био незнатан. Хотел су продали Општинском народном одбору Центар – Сарајево за дјечије одмаралиште.

Тако је хотел након 58 година престао да постоји.

*литература: Золтан Мађар – Хотел „Плажа“ – Зеленика од 1902. до 1960. – Бока, зборник радова из науке, културе и умјетности, бр. 6-7, стр. 197-207, 1975.