—Приредио О.Н.—
Јосиф Мршић Троповић, савински калуђер и парох топаљски, родио се у Пресјеци 1775. Његова породица – Мршићи – ту се доселила из Рисна. Мајка му је, Тереза, или била Млечанка или само живела у Млетачкој републици.
Јосифа је још као дјечака узео к себи његов ујак (по његовом сестрићу и ученику Петру Достинићу дјед-ујак) Инокентије Дабовић, игуман манастира Савине, да прислужује у манастиру. Овдје се дјечак образовао.
Године 1808. постаје парох топаљски. До овога је дошло на захтјев самих парохијана. Наиме, Јосиф је једини у манастиру, прихватио Инокентијево увођење фрушкогорског начина црквеног појања, а Топљанима се оно приликом спасовданске литургије много дојмило, те су затражили од власти да им Јосиф постане парох.
Троповић је четири године касније добио и дозволу да на Топлој отвори школу. Владика Венедикт Краљевић му заповједа да, и поред пресељења на Топлу, не напушта сасвим манастир.
Од 1825. постао је и надзиратељ манастира Савина.
Поред свештеничког и учитељског посла, повремено се прихватао и дужности судије у споровима.
Умро је изненада од срчане капи 1828. године. Сахрањен је иза мале цркве св. Госпође у манастиру Савина.
Због мањка савремених информација о Троповићу, мишљења о његовом образовању и дјеловању су често опречна. Док једни, попут Луке Томановића, мисле да је био добро образован и да је добро познавао италијански језик, други сматрају да је образовање које је добио у манастиру било оскудно и да италијански уопште није познавао. Већи дио њих, ипак, вјерује да је био честит човјек и вриједан учитељ.
Исидора Секулић у књизи „Његошу, књига дубоке оданости“ о пише да је отац Јосиф „био лепо васпитан од своје мајке која је гајена у Венецији, па је и син говорио правилно и добро италијански.“
Руски и Совјетски слависта Т. А. Лавров, у својој магистарској дисертацији „Петар II Петровић Његош, владика црногорски, и његов књижевни рад“ каже да је Троповић „за оно вријеме био познат као руководилац младића, који су хтјели да приме монашко звање“, али и касније у тексту наглашава да је „био лишен сваког озбиљног образовања“.
Године 1825. ђак Троповићев постаје Радивоје Петровић, будући владика Петар II Петровић. Непознато је колико је Његош у школи на Топлој остао, али је по ријечима његовог школског друга Петра Достинића „учио боље од свих других ученика, а било их је преко двадесет“. Троповић је Његоша волио због његове оштроумности, и обично је управо њега бирао да иде са њиме када би требало нешто обавити. Раде је волио ове обиласке, нарочито је волио да обилази херцегновска села. Због строгог калуђерског реда који је Троповић завео, главна су забава ђацима биле, за вријеме школског одмора, бацање камена с рамена, скок у даљ и игра са пловкама. У манастиру Савина је Радету, као синовцу владике, каткад указивана почаст да обједује са монасима, али је, као ученик, морао стајати поред свога учитеља. Постоји предање да је Раде, крадом од учитеља, знао да обилази и игранке. Сазнавши за ово, учитељ се убојао да му се ученик не поквари, и послао га је назад к владици, уз искрено оправдање да је Његош научио већ све што један калуђер треба да зна.
Осим Његоша, код Троповића су учили и Вук Поповић, потоњи познати которски гимназијски катихета и присан пријатељ и сарадник Вука Караџића, те Јово Војновић, предак пјесника Ива и доктора Луја Војновића.
Литература: Др Саво Вукмановић – Јосиф Троповић и Петар II Петровић Његош – Учитељ и ученик, Бока – зборник радова из науке, културе и умјетности 12, 1980, стр. 263 – 281.