Историја Зеленике и Кута

Рана историја Кута

Зеленика je једно од најмлађих насеља у Боки Которској. Настало је као засеок много старијих Кута. Чине је долине и падине приобалних брдашаца Лаловине и Змијица, позади до подножја Тројице, као и Зеленика у ужем смислу, те сеоца Сасовићи, Кути и Пресјекa.

Давно прије спуштања пут мора настала су насеља у брдима Зеленике. Особито се Кути истичу својом древношћу. У њима постоје трагови живота још из илирског доба. Карактеристичне су за бокешка брда уопште погребне „гомиле“. У Кутима је засада систематски истражена једна, у засеоку Глоговик. Ова гомила је конструисана од самог изломљеног камена. Овдје су констатовани искључиво спаљени покојници без гробних конструкција. Гробни инвентрар је богатији: осим неколико типова керамике овдје је пронађено бронзаног накита, ниске од ћилибара, стаклене пасте и керамике, затим неколико жељезних фрагмената који су припадали ножевима и стријелама (Илија Пушић, Глоговик, Кути, Херег Нови, Илирска гомила, Археолошки преглед 4, 1962. год. Стр. 76-78, Т. 11). Старост неких гомила иде и до 2000. године прије Христа. Судећи по низу остатака насеља која се протежу од Врбања па до Бијеле, сасвим је могуће да је овуда некада пролазила каква античка саобраћајница.

О Кутима у римским изворима нема помена, премда се зна да је Далмација била под Римом скоро од почетка нове ере. Далмација је била подјељена на три конвента: Скрадински, Солински и Наронски. Бококоторски залив је био у оквиру Наронског конвента. Ради ширења римског културног утицаја подизане су римске опиде. Иако се то за сада не може археолошки потврдити, могуће је да је простор Кута припадао Рисанској опиди, која је у то вријеме била најразвијенија опида на нашем приморју. Дуж цијеле херцегновске ривијере постоје трагови постојања античке архитектуре. Конкретно, у зеленичкој ували, трагова античке архитектуре и керамике има на локалитету Лаловина. (И. Пушић – Археолошки локалитети и стање археолошке науке у Боки Которској, Зборник Бока, Херцег Нови 1969, 14. стр). Кути се поново у изворима се јављају тек као дио жупе Драчевице, коју први пут помиње у првој половини X вијека византијски цар и историчар Константин Порфирогенит. Жупа је добила име по словенској ријечи драч (ситно, трновито жбуње). Припадала је жупама Травуније и делила се на три поља: Суторину, Камено поље и Кутско поље. Управо је Кутско поље било центар жупе.  

Иако је простор Драчевице у ово доба у ширем контексту био под врховном влашћу Византије, домаћи кнезови су њоме непосредно владали. Тако је Драчевица била под кнезом Стефаном Војиславом, сином Драгомировим. Војислав, кога византијски извори називају Србином, Травуњанином и Дукљанином, познат је по отпору који је пружао Византији. Његов устанак ће разгорети низ устанака на Балканском полуострву. Родоначелник је дукљанске владарске династије Војислављевића, иако није сигурно да је сам поријеклом био из Дукље. Простор Драчевице ће остати и под Војислављевим сином Михаилом, потоњим краљем, и сином му Константином Бодином. Међутим, држава већ за Бодинове владавине почиње да слаби. Након њега династија је дала још неколико владара мањег значаја. Једини опширнији извор о њима је полулегендарни „Љетопис попа Дукљанина“, чија тврђења о овом периоду историјска наука углавном није могла да узме за озбиљно.

(Фото: Краљ Твртко -Херцег Нови)

 Под Турцима су, у вријеме рата, становници Драчевице били дужни да шаљу по једног наоружаног коњаника на десет кућа. Муслимани су половицом 16. вијека чинили 11,4% домаћинстава (Др Горан Комар, Кути – село у Боко Которској, Херцег Нови 2002).   Из турског доба постоје остаци једне џамије у Кутима, а у Сасовићима осим остатака још једне џамије налазимо и неколико чардака.

Знаменити османски путописац Евлија Челебија помиње Куте док говори о одбрамбеном капацитету Херцег Новог: „седам баљемез-топова… не пуштају ни да птица прође на југоисточну страну на даљини од два сата хода према селу Кутини“. На другом мјесту Челебија наводи да су Кути: „врло развијено село од пет стотина кућа, дивно као земаљски рај.“ (оба цитата према преводу Хазима Шабановића – Свјетлост, Сарајево 1967).

Под Турцима се, сва је прилика, по први пут јавља и данашње име мјеста – Зеленика. Др Золтан Мађар у својој књизи „Зеленика“ помиње да име вјероватно потиче од турског сел што значи поплава, због некада честог изливања зеленичких потока. Ваља напоменути да је поп Саво Накићеновић, рођени Кућанин, сматрао да је порекло имена друго. Наиме, у својој антропогеографској студији „Бока“ навео је да име Зеленике потиче од обиља зеленила на овом простору. Понеко сматра да је мјесто добило име по биљци зеленици тј. божиковини (ilex acquiflium), али ни ова теорија не може бити доказана.

Простор данашњег центра, на обали, дуго није био насељен због опасности од гусара.

Док се на ширем простору Боке, односно Херцег Новог, у другој половини 16. вијека и у 17. вијеку власти смјењују, те у нека доба ту владају Шпанци (у два кратка наврата) и Млеци; на простору од Игала до Зеленике, Турци успјевају да очувају своју надмоћ. Млеци заузимају Нови септембра 1687.

Од 1718. Зеленика је под управом Топаљске комунитади, која има приличну аутономију под Млецима. Четири Кућанина су били капетани и суђе комунитади и то: Вукоје Вуков Ожеговић (1752), Марко Ожеговић (1759), Симо Кочетановић (1766) и Јаков Накићеновић (1774). (Др Горан Комар, Кути – село у Боко Которској, Херцег Нови 2002). У Кутима овога доба било је подоста Млинова, нарочито у Пресјеци и Ластви. Нарочито су били значајни уљани млинови, због терена погодног за развој маслинарства.

Након што је деценијама њена моћ слабила, Млетачку републику 27. маја 1797. осваја Наполеон Бонапарта, али се највећег дијела млетачке територије одриче у корист Хабсбуршке монархије Кампоформијским миром 17. октобра исте године. Под њима се укида Топаљска комунитад. Међутим, свега осам година касније Француска је повратила ове територије (премда до 1807. није имала стабилну власт на њима).

За недуго време своје владавине, Французи су успјели да оснују суд у Херцег Новом и да направе прве колске путеве у Црној Гори. Од ових је и кроз Зеленику пролазио пут који се протезао од Далмације до Ђеновића. Управо је ова цеста вјероватно допринела настанку засеока Зеленике недуго након одласка Француза.

Нови је ослобођен 29. октобра 1813. Међутим, Аустрија поново заузима Боку у љето 1814. Ова одлука је сљедеће године потврђена од стране великих сила. Владавина Аустрије, касније под именом Аустроугарске, трајаће нешто дуже

Најстарија позната школа у Кутима основана је у кући попа Тома Накићеновића. У њој су се учила два разреда основне школе. Она је постојала до 1836. када је отворена нова четворогодишња школа у бившој манастирској кући поред цркве светог Андрије. Иако су ђаци углавном били дјечаци, сада се по први пут у школу уписује и покоја дјевојчица.

Године 1861. појавила се и школа у самој Зеленици, највише на ползу дјеце из Кумбора. Школа се није дуго одржала, јер ју је основао и практично сам финансирао луштички парох Димитрије Мустур.

Велика школа у Кутима је отворена 1908. године. На њеним остацима је 2019. године подигнут духовни центар „Свети Кирило и Методије“.

Главне привредне дјелатности су маслинарство и винарство, мада је винарство доживјело снажан удрадац осамдесетих година 19. вијека услед епидемије филоксере. Кривошијски устанак који се десио десетак година раније (1869/70) већ је уздрмао привреду и довео до великих поскупљења. Управо у ово вријеме несигурности 25. јануара 1882. рађа се прота Саво Накићеновић, вјероватно најпознатији Кућанин. Његова књига „Бока“ излази у издању Српске академије наука 1913. године, и значајан је допринос и географској и етнолошкој и историјској науци овог простора.

На размеђи вијекова почиње градња жељезнице и лучког мула за пристајање великих бродова. Ово најзад означава Зеленику као центар области и значајно мјесто по себи, а не просто као засеок Кута.

Коњички капетан др Антал Мађар, који је дошао из Будимпеште у посљедњој деценији 19. вијека, своју вилу на обали већ 1902. године претвара у „Пансион на Зеленој плажи“, потоњи „Хотел Плажа“, први хотел у Боки. Пансион постаје значајно одмаралиште, али и састајалиште виђеније локалне господе. Из пансиона се организују копнени и поморски излети, чиме се гостима омогућава да се упознају са многим знаменитим мјестима у околини.

Центар насеља се полако попуњава крчмама и занатлијским радњама.

У овом периоду се насипима и препрекама умногоме рјешава и проблем поплава, насталих повременим излизвима ријека и потока и које су, како је писао Накићеновић, пре свега угрожавале усјеве.

У Првом свјетском рату Зеленика је била база Друге аустријске флоте и из ње је снабдијеван цео гарнизон Боке. Штаб аустријске војске припремљене за офанзиву на Ловћен био је у „Пансиону на зеленој плажи“.

Године 1933. отвара се школа у Зеленици да дјеца не би морала ићи у Куте. У ову сврху је трговац Песторић уступио један спрат своје куће. Школа је била четворогодишња, а на даље школовање се морало ићи у Херцег Нови гдје се могло довршити осмогодишње школовање. Дјеца су у школе у Новом путовала ђачким возом, маневарском локомотивом са 1-2 вагона. Ваља напоменути да воз није био искључиво за ђаке, већ је до Новог њиме могао да иде ко хоће. До Новог се ишло и бродићима.

Југословенски краљ Александар Карађорђевић је 6. октобра 1934. разарачем „Дубровник“ из зеленичке луке испловио за Марсеј, гдје је убијен.  Приликом бомбардовања 6. Априла 1941. у Зеленици је погинуло више људи, а било је и материјалних оштећења.Бока је била у рукама Италијана од прољећа 1941. до јесени 1943. Трудећи се да одобровоље народ, Италијани су у почетку Боку добро снадбијевали, али је већ у другој години рата наступила оскудица.

У Дунђеровића хотел, који је тада био вјероватно најмодернији хотел у Боки, смјестила се команда мјеста.

У планинама од целе данашње општине дјеловао је Орјенски батаљон, па су на муло стали пристизати бродови са војском и ратним материјалом. Четири дана у марту 1942. гађан је и Радоштак са зеленичке Батерије.Сасовићи и Кути су попаљени.Нијемци су након тога препустили борбу против покрета отпора домаћим квислинзима.

Савезнички авиони дању и одреди партизана ноћу су чинили положај окупатора несигурним. Нијемци су демонтирали Батерију. Успјели су са Обостника да оборе један енглески авион.У новембру 1944. Нијемци најзад напуштају Зеленику. При одласку су у ваздух дигли, своју базу, луксузни Дунђеровића хотел. Захваљујући саботажи, њихов покушај разарања мула није успио.

Првог априла 1964. основана је осмогодишња (сада деветогодишња) основна школа „Илија Кишић“, тако да зеленички ђаци не морају више да путују у Херцег Нови како би завршили осмогодишње основно образовање. Илија Кишић (1916-1943) је био народни херој и учитељ у Кутима. Његова биста налази се у школском дворишту, а споменик палим борцима из Другог светског рата уопште, у центру Зеленике. Истакнуто је и културно-умјетиничко друштво Илија Кишић, које је основано 1936. под именом „Полет“, а данашње име добија 1968. КУД је добитник Октобарске награде Херцег Новог.У просторијама школе, били су организовани и неки од раних концерата за Празник мимозе.

Зеленички туризам доживљава велики ударац 1968. године, када је размонтирана жељезница, а саобраћај прелази на Јадранску магистралу. Прије тога је, 1960. године, престао са радом и хотел „Плажа“. Хотел је замјенило сарајевско дјечије одмаралиште.На Батерији је основано логорско одмаралиште општине Крагујевац. А на преосталом имању породице Мађар, код новог тунела, основан је аутокамп.-На жалост, затварањем „Плаже“, Зеленика остаје тек регионално складиште, са тоталним занемаривањем њеног звања „колијевке црногорског туризма“.

И муло је сада у завјетрини, једино што у је у њему понекад, приликом Титових посјета Херцег Новом, у њему привезан „Галеб“.Крајем 1966. основан је ансамбл „Бокељи“. Први концерт су одржали у парку некадашњег хотела „Плажа“. Учествовали су по фестивалима, наступали са Терезом Кесовијом и оперском певачицом Олгом Милошевић, а гостовали су и по иностранству.

У катастрофалном земљотресу, муло је претрпјело огрому штету. Потонуло је преко 3000 m² простора са већим дијелом јужног гата, заједно са слагалиштем грађевинског материјала.  (Др Золтан Мађар – Зеленика – историјски преглед, 2020)

Херег Нови је у земљотресу сасвим остао без питке воде, док је Зеленика захваљујући Опачици и сопственој пумпној централи имала воде у изобиљу. (ibid) Зеленика је тако била једини снадбјевач питке воде од Топле до Ђеновића. Наравно, да би се ово извело уведене су рестрикције воде.Муло је обновљено тек 1987. трудом фирме „Мјешовито“, али Зеленика је и даље регионално складиште. Лука, друга по величини у Црној Гори, остаје недовољно искоришћена. Друго значајно предузеће, које је имало базу у Зеленици у овом периоду је београдски „ПКБ“.

Данас у Зеленици послује низ значајних фирми, од којих ћемо навести само неке попут фирми: Intersport, Idea Cash and Carry, Оков, Смоквица – технички преглед аутомобила, ауто школа Радојичић, Tehnomax.

Зеленика полако поново постаје значајно туристичко средиште. Поред центра са уредно сређеним плажама, плажним баровима и сваковрсним радњама, посебну лепоту Зеленике чине очувана села њеног залеђа, који осим природне љепоте нуде и запањујуће погледе на панораму Зеленике. Посебно ваља истаћи два видиковца: Гомила изнад Рујева и видиковац изнад Обалице; као и поток Сопот, са десетак водопада, који када се деси да се преко зиме заледи, постаје погодан терен за пењање по леду (Ice climbing), те привлачи планинаре и љубитеље екстремних спортова. У овим брдима извире и ријека Опачица, која је од изванредног значаја за напајање града чистом водом.

Од манифестација у Зеленици, посебно су значајне Зеленичке љетне игре, које игре настају осамдесетих година прошлог вијека, по узору на забавне такмичарске игре које су настале у Француској раних шездесетих година. Потом је, због дешавања у Југославији замрла, да би се обновила 2014. Прве игре после обнављања одржале су се на пливалишту ВПК Галеба, код старог хотела, а касније су се одржавале и на плажи Змијице. Игре су такмичарског карактера. Дисциплине у којима се учесници такмиче су инвентивне и занимљиве, па нису увијек исте, али навешћемо неке које су током година биле популарне: потезање конопа, кош у води, летећи ватерполо, скидање пршута, трка у врећама, ношење гајби по плажи, роњење, ношење јаја у кашичици по понтонима, пендулање рибе, колутање, рвање у води. Најуспјешнији такмичари добијају новчане награде.

Манифестација је праћена и музичким програмом.

Литература:

– Илија Пушић, Глоговик, Кути, Херег Нови, Илирска гомила, Археолошки преглед 4, 1962.

–  И. Пушић – Археолошки локалитети и стање археолошке науке у Боки Которској, Зборник Бока, Херцег Нови, 1969.

– Др Горан Комар, Кути – село у Боко Которској, Херцег Нови, 2002.

– Евлија Челебија – Путописи, Свјетлост, Сарајево, 1967.

–  Др Золтан Мађар – Зеленика – историјски преглед, 2020.

– Поп Саво Накићеновић – Бока (антропогеографска студија), Српска краљевска академија, Београд, 1913.